Dok sat zadrhti na poslednjoj sekundi decembra, oseti se onaj nemir koji nosimo čitave godine — želje koje nismo imali hrabrosti da izgovorimo, snovi koje smo zaboravili da sanjamo na glas. Nova godina je savršeni trenutak da napišemo pisma tim neizgovorenim željama, čak i ako nikada ne stignu do adrese. Jer pisanje je čin hrabrosti: priznanje da još postoji deo nas koji veruje u čuda.
Pismo sebi iz budućnosti
Zamisli da si na trenutak ti taj ko će pročitati pismo — tog sebe u poslednjem danu januara. Šta bi ti rekao? Možda: „Sećaš li se koliko si puta bio na ivici, pa si ipak napravio korak?“ Ili: „Nije sramota tražiti pomoć, već ne biti dovoljno hrabar da se otvoriš.“ Upravo u toj perspektivi leži moć pisma: ono briše vreme i pruža drugu priliku za razumevanje sebe.
Reči koje oslobađaju
Nije važno koliko lepih reči pronađeš. Važno je da one budu iskrene. Da napišeš ono što osećaš, a nisi smeo da pustiš iz srca: strahove, snove, želje, zahvalnost. Te reči, kada ih vidiš na papiru, prestaju da upravljaju tobom i postaju tvoj izbor.
Ritam pisanja, koraci ka promeni
Nije potrebno da napišeš roman. Čak ni paragraf nije obavezan. Jedna rečenica može promeniti čitav tok misli. Svake večeri, tokom prvog meseca, napiši jedno pismo — sebi, drugu osobi ili svetu. Prati ritam pisanja i primeti promene u sebi dok ti reči postaju saveznik, ne neprijatelj.
Novo poglavlje pisano rukom hrabrosti
Kad zatvoriš poslednje pismo, okreni stranicu. Ne datum na kalendaru, već stranicu svog srca i uma. Tu počinje novo poglavlje. Ono koje si sam ispisao, reč po reč. I možda ono najvažnije — naučio si da veruješ u moć sopstvenih reči.