Kada se svetla prerano ugase i poslednji trenuci slavlja zamru, ostaje ono najiskrenije — tišina. U tom tišinom zagrljaju između dve godine, pronalazimo više od prelaza u kalendaru; pronalazimo priliku da budemo nežni prema sebi. Ponekad, umesto glasnih obećanja, najhrabriji čin uoči Nove godine jeste da sebi dozvolimo da ne budemo savršeni.
Trenutak kada prestajemo da jurimo
Godina nas nauči da jurnjimo — za uspehom, za ljubavlju, za smislom. A onda, u trenucima između dva otkucaja ponoći, shvatimo koliko se naprezao naš dah. Ponekad je hrabrost stati. Ne da bismo zastali, već da bismo čuli sebe.
Doček bez ciljeva, sa priznanjem
Umesto liste rezolucija, možda je vredno napisati jedno — čime se ponosiš. Ne stvarima koje si stekao, već trenucima koje si izdržao. Trenucima kada si ustao i kad si hteo da ostaneš kraj kreveta. Kada si plakao, ali si znao da nisi slomljen.
Mala spremanja, velika olakšanja
Ne treba ti gala haljina. Ne treba ti luksuzan sto. Treba ti kopija rečenice: “Dobro mi je.” I vreme — možda samo pet minuta — da je ponoviš naglas. To je najmoćniji poklon koji možeš sebi dati.
Nova godina ne budi nova obećanja, već staru istinu
U buci očekivanja zaboravljamo da smo već vredni. Vredni ljubavi, pažnje, mira. Nova godina nas ne vraća na početak — vraća nas sebi. I pokaže da ne moramo uvek da gradimo nešto novo. Ponekad je dovoljno da obnovimo most ka sebi.