Postoje godine kada se raspršiš. Ne pukneš – nego se jednostavno raspeš. Na parče tuge koje nosiš u tišini. Na stid zbog propuštenih prilika. Na ljutnju jer si davao više nego što si imao. Na reči koje nisi rekao. Na one koje jesi, a sad bi da ih vratiš. I

Možda sam nekada i želeo vatromet. Reflektore. Sto u prvom redu. Fotografije koje govore „vidi gde sam bio“. Možda sam nekada mislio da tako treba da izgleda Nova godina. Da bude glasna. Velika. Da sve pršti. Ali ove godine… nije mi do buke. Došlo mi je da osetim. Ne moram

Neke stvari ne možeš da objasniš. Neke godine ne možeš da sumiraš. Neki trenuci ostanu zauvek nedovršeni. I taman kad pomisliš da ti više ništa ne može da promeni pogled na ono što si prošao – pojavi se glas. Ne običan glas. Glas koji zna kako se osećaš, čak i

Čitave godine nas nešto gura napred. Brže. Jače. Glasnije. Da postignemo. Da dostignemo. Da ispunimo, ostvarimo, zaslužimo. I negde usput, često izgubimo ono što smo najviše želeli da zadržimo – sebe. Zato, kada dođe kraj decembra, mnogi od nas ne traže spektakl. Ne traže buku. Ne traže dokaze o uspehu.

Nije svaki doček nova prilika. Nekad je samo zaključavanje stare godine. Pokušaj da zatvoriš poglavlje koje te predugo držalo u mestu. Da izgovoriš zbogom, čak i ako to ne izgovoriš naglas. Nekad je Nova godina samo trenutak da udahneš, da pogledaš unazad i da odlučiš da pustiš. I upravo u

Bilo je godina kada smo verovali da doček mora da bude spektakl. Da mora da blista. Da mora da se prepričava. Tada smo birali najglasnije stolove, najduže redove za slike, najskuplju garderobu. I onda, nekako, iz godine u godinu, dođe trenutak kada prestanemo da tražimo savršenstvo. Počnemo da tražimo istinu.

Postoje datumi koje pamtimo zbog ljudi. Postoje trenuci koje ne zaboravljamo zbog pogleda, rečenica, odlazaka ili dolazaka. Ali postoje i trenuci koje pamtimo zbog pesme. Jedne jedine. Koja se zapevala u pravom trenutku, dotakla tačno gde boli i ostala da živi u nama kao vremenska kapsula. Zato Nova godina uz

Postoje godine koje prođu u smehu. Godine u kojima uspeš. U kojima stigneš. U kojima te život mazi, nosi, diže. A postoje i one druge. Godine koje te slome, koje ti zatvore vrata, koje ti pokažu koliko si ranjiv. Godine u kojima si više ćutao nego govorio. Više stajao nego

Ponoć. Trenutak kada se sve lomi i sve počinje. Odbrojavanje. Čaše. Poljupci. Vatromet. Ruke uvis. Osmesi za slike. Stari poznanici u novim kombinacijama. “Srećna Nova” sa stotinu pravaca. I sve je to lepo. Potrebno. Dobrodošlo. Ali prava Nova godina počinje tek posle toga. Posle konfeta. Posle zvaničnih čestitki. Posle poziranja.