Možda sam nekada i želeo vatromet. Reflektore. Sto u prvom redu. Fotografije koje govore „vidi gde sam bio“. Možda sam nekada mislio da tako treba da izgleda Nova godina. Da bude glasna. Velika. Da sve pršti.
Ali ove godine… nije mi do buke.
Došlo mi je da osetim.
Ne moram da menjam život večeras. Ne očekujem da mi ponoć otvori vrata nepoznatih čuda. Znam da ništa ne počinje baš onako kako mi želimo. Ali ono što mogu – jeste da odlučim kako ću da ispratim ono što je bilo. I još važnije – kako ću da sačekam ono što dolazi.
I zato mi ne treba spektakl. Treba mi večera sa značenjem. Treba mi prostor u kom mogu da dišem. Ljudi koji ne postavljaju pitanja kad vide da ćutim. Muzika koja mi ne traži da skačem, već da dišem zajedno s njom.
Nova godina nije samo slavlje. To je završnica. I provera. I mala nada. I ako je ikada bilo važno kako ćeš da je dočekaš – onda je to kada ti se ne slavi. Jer tada, više nego ikad, moraš da izabereš gde ćeš da stojiš dok svet prelazi iz starog u novo.
I znaš šta je najlepše? Ne moraš da glumiš da ti je do svega. Dovoljno je da ti je do jednog. Do istine.
Možda te večeri nećeš ni pevati. Možda ćeš samo slušati. I u nekom stihu, u nekom pogledu, u nekom trenutku tišine – prepoznaćeš sebe. I sve što ti je ove godine falilo. Ili sve što si previše trpeo. Ili ono čemu se više ne vraćaš.
U toj jednoj noći možda ćeš, prvi put, sebi reći: „Ne moram da budem jak večeras.“ Ne moram da dokazujem da mi ide. Ne moram da se smejem jer se to od mene očekuje. Ne moram ništa. Samo da budem.
I to je sloboda.
Zato ne gledam više gde je „najveći“ doček. Pitam se – gde ću najviše biti svoj. Gde mogu da sedim sa ljudima koje volim. Gde mogu da ustanem i ćutim, a da niko ne pita zašto. Gde mogu da nazdravim sebi – i da ne deluje kao sebičnost.
Jer nije sebično ako si preživeo godinu koja ti je uzela snove, mir, vreme, ili zdravlje. Nije sebično ako si odlučio da ovu noć posvetiš onome što ti je ostalo – a to si ti.
Možda će ti neko večeras poslati poruku koju nisi očekivao. Možda ćeš se setiti nekog koga si davno pustio. Možda ćeš prvi put reći „hvala“ za stvari koje su te bolele, jer su te naučile. A možda ćeš samo sedeti, nasmejan – i znati da nemaš više šta da tražiš.
Ova noć nije završetak. Niti početak. Ova noć je svedok. Da si bio. Da si osećao. Da nisi odustao.
I ako to jedino što ponesem u narednu godinu bude mir – biće dovoljno.