Nekad smo Nova godina dočekivali sa spiskovima. Gde ćemo. S kim. Šta ćemo obući. Šta piti. Ko će biti tamo. Šta ćemo okačiti na Instagram.

Postoje godine kada se raspršiš. Ne pukneš – nego se jednostavno raspeš. Na parče tuge koje nosiš u tišini. Na stid zbog propuštenih prilika. Na

Možda sam nekada i želeo vatromet. Reflektore. Sto u prvom redu. Fotografije koje govore „vidi gde sam bio“. Možda sam nekada mislio da tako treba

Neke stvari ne možeš da objasniš. Neke godine ne možeš da sumiraš. Neki trenuci ostanu zauvek nedovršeni. I taman kad pomisliš da ti više ništa

Čitave godine nas nešto gura napred. Brže. Jače. Glasnije. Da postignemo. Da dostignemo. Da ispunimo, ostvarimo, zaslužimo. I negde usput, često izgubimo ono što smo

Nije svaki doček nova prilika. Nekad je samo zaključavanje stare godine. Pokušaj da zatvoriš poglavlje koje te predugo držalo u mestu. Da izgovoriš zbogom, čak

Bilo je godina kada smo verovali da doček mora da bude spektakl. Da mora da blista. Da mora da se prepričava. Tada smo birali najglasnije

Postoje datumi koje pamtimo zbog ljudi. Postoje trenuci koje ne zaboravljamo zbog pogleda, rečenica, odlazaka ili dolazaka. Ali postoje i trenuci koje pamtimo zbog pesme.

Postoje godine koje prođu u smehu. Godine u kojima uspeš. U kojima stigneš. U kojima te život mazi, nosi, diže. A postoje i one druge.